Страхови наших дечака

Наши дечији страхови или страхови су непријатан и непријатан осећај за нас, што се може манифестовати нејасном претњом или непосредном опасношћу. У ствари, страхови и страхови ових дјетета који се јављају у нашем уму могу бити реалност, али чешће су неосновани и увријеђени у подсвести.

Страхови наших дечака су, у главном, плод фантазије коју плаши неко или нешто дете. Уопштено, није стварно важно како дефинирати наш дечији страх. Важно је да страхови наших дјеце нису потребни, јер понекад наш живот чини неподношљивим и неисправним. Можда највећи недостатак страха наше деце је њихова неразумност и недостатак везе са стварношћу. Страх је стварно користан, јер није узалудно да нас је природа наградила овим осећајем. Раније, када је особа живела у дивљој средини, често га је спасао од извесне смрти.
Да видимо са чиме су повезани страхови наше деце, што често намеће наш друштвени амбијент и технолошки напредак нашег лудог доба.
Обично се страхови наших дјеце јављају у различитим ситуацијама. На пример, оштар и јак бука, брзи изглед странца испред наших очију, звук воде цевовода у стану, усисивач. Ова листа се може наставити на неодређено време, јер фантазија у детињству је неограничена. Сходно томе, страхови наше деце могу бити најизраженији.
Дешава се да у детињству, ми се бојимо да останемо сами, уплашени тама и нејасних сенки из необичног светла, у одраслој доби, а не извештавајући о себи. Поред тога, дешава се да смо, уплашени у детињству, почели да се плашимо муха, кловнова, луталица, зубара, казне за малу грешку и тако даље. Могуће је набројати на десетине најнеповољнијих ствари у виду одрасле особе која може бити уплашена психичком дјететом, што изазива страхове у детињству у одраслом животу.
Већина страхова из дечјег живота, која се појављују у кратком времену у детињству, нестају без трага, али понекад се дешава да нас светлани шок у детињству остаје иу одраслој доби када нас руководи сурови свет стварности, а подсвести, прилагођавајући се томе, тражи излази споља. Када сакривамо страхове наших дјеце, онда, наравно, производимо бољи утисак на оне око нас, него на особу коју плаши посјета стоматологу.
Како би смањили своје стечене страхове у детињству, почињемо да се бавимо ауто-сугестијом да нема опасности. Стога покушавамо доказати нетачност у току размишљања о ерупционим успомењима из детињства. Али заправо то је само одрасли трик и покушај да се преваримо. Како се живот показује, овај начин аутоматског сугестија функционише, а наши дечији страхови се удаљавају у позадину, предлажући пут одраслој логици човека. Значи, инспирујући се да нам се, на пример, ради о лутајућем псу, заправо почињемо да искусимо мање страха детета од животиње. Међутим, наш корен пса страха расте од детињства. Можда сте, као дете, били уплашени лајањем пса, а сада почињете и покушајте да избегнете псе.
Најодговорнија ствар је то што се више плашимо нечега, то више наша подсвест почиње да доводи страх наше деце на површину свести. То је као ланчана реакција, која стално расте. Једном, подлежући нашом дечијем страху од паса, након одређеног времена можемо да сазнамо да смо се почели бавити другим стварима које су пре гледале мирно. Ово важи за вас.
Замислите себе као дијете и не покушавајте да потиснете страхове дјеце, али погледајте их широким отвореним очима, водећи им интерни дијалог за рјешавање сукоба. Вратимо се на исти пример код пса. Погледајте бескућни пса, замислите колико лоше живи на улици. Пенетришите са саосећањем, а затим, уместо дјетета страха, доћи ће нови осећај - сажаљење, а иза њене љепоте љубави. Ускоро ћете моћи да прођете без страха поред пса. Кључ за разумевање наших дечијих страхова није у конкретним стварима и чињеницама, које се бојимо и покушавамо избјећи, већ у разлогима који нас мотивишу.
Не учите се борити против детињских страхова, већ научите како да их анализирате. Онда можете заувек заборавити на њих. Свест почиње да поново упише страх наше деце у нову врсту љубави и разумевања да они нису стварност, већ само маштовитост детета.